Gurabije (11)

Starinske gurabije: U porodičnim starim sveskama sa receptima naših baka merne jedinice bile su šolje. Bake često i ne znaju tačan recept napamet, odakativno, kako to i da sve ispadne savršeno. A neko sve meri u gram i opet to nije to. Možda je čarolija u tome da li spremaš sa ljubavlju ili ne. Kao da neko zvezdanom prašinom pospe tvoje kolače i oni ispadnu savršeni. Da li je magija u rukama ili staroj olupanoj vangli, šoljici bez drške, okrckanoj, ali još služi.... Ko zna, ali ipak magija je magija.... Dok spremam gurabije da Vam ispričam jednu priču. Mnoge porodice sebi nisu štošta mogle priuštiti, nisu mogle ni zapisati u svesku jer su bili nepismeni. Zamislite ženu sa četvoro dece, sama ih odgaja, žive jedino od zemljoradnje. Šta da spremi svojoj nejači. Poče moja baba Sava priču, bila sam kod komšinice na kafi, spremala je gurabije, dobro sam gledala kako ih pravi, moram požuriti kući dok nisam zaboravila recept da i ja napravim svojoj deci. Kada dođe Jela iz škole na parčetu papira neka zapiše recept. Ja ne znam ni da čitam ni da pišem. Potpisujem se prstom. Jela će to lepo zapisati, pa kad ja odlučim da ih ponovo pravim ona će mi pročitati. Recept ću staviti u fijoku od stola. Dobra je i vredna moja Jela, nema ni 15 godina a već štrika. Oštrikala je rukavice, čarape, zepe. Trojica braće, svakom bratu po nešto. Oparala sam onaj stari džemper da i ja njoj oštrikam barem kapu i čarape. A sada da počnem da pravim gurabije, nisam ih baš lepo oblikovala ali za prvi put nisu loše, ukusne su što je najbitnije. Založila sam šporet, vrućina je napolju, ali da počnem.